БУНТ је стање духа ☦︎
Приликом истраге у вези овог најмонструознијег и најбизарнијег злочина у 20. столећу, неколико сведока је дало исказе, али су тражили заштиту.
Први заштићени сведок, као бивши припадник ткз. ОВК испричао следеће:
Петрит Агушоли, који ми је за прву туру рекао да се Решад Зајми распитивао за људе који би обавили 'неки посао'. Решадова група је важила за веома опасну и деловала је у рејону Клине.
Мени је речено да одвезем камион од Пећи до Призрена. Да ништа не питам, већ да урадим све како ми се каже јер ћу само тако доживети дубоку старост. Са мном у старом прашњавом камиону је био и Агушоли. Возили смо се око сат и по времена. По завршеној вожњи Агушоли ми је наредио да идем према Сувој Реци. После 15 минута вожње пошто смо прошли село Љутоглав сишли смо са пута до једне куће са III спрата. Чекала нас је група 30 заробљених Срба које су чували десетак наоружаних припадника ткз. ОВК.
Заробљени Срби су били изморени, крвави и прашњави, вероватно су дуго пешачили. Ту нисам видео ништа необично, јер сам мислио да ћемо те Србе водити на размену заробљеника. Један од заробљеника је рекао да се зове Драган Јоцимовић из села Шилово код Гњилана и да има 40 година. Остало су билли Срби из Ратимља, Оптеруште и др.
Возио сам их у камиону до Призрена, тамо је Агушоли изашао, а ушла су два Овекаовца у цивилу, и имали смо пратњу четири припадника ткз. ОВК иза нас у ауту. Када сам питао где треба да возим речено ми је да ћутим.
По изласку из Призрена ми је пукла гума, па смо се кратко задржали, док су поред нас прошли заробљени Срби, њих 15 и то у пратњи џипа пицгауера са ознакама ткз. ОВК. У тој групи сам препознао Властимира Стевановића из Призрена, стар око 30 година, мршав. На питање једног из њихове пратње шта ће са њима, добио сам одговор да ће 'сећи дрва' у Албанији. Међу том групом било је и униформисаних припадника (војска и полиција). Они су кренули десно на планину Паштрик.
Наставили смо у Кукеш, а преко граничног прелаза нико нас није дирао нити шта питао. Ту је била гужва у супртоном смеру јер су се албанске избеглице враћале на КиМ. Стигли смо око 16 сати. Кратка пауза па смо скренули на север. Тамо смо испоручили заробљене Србе и вратили се у Призрен.
Наредна тура била је 23. јула око 09:00 сати. Тада нас је код Суве Реке чекао Исмет Тара, вођа банде на овом подручју. Тада смо покупили лешеве војника умотане у сиву ћебад. Осетио сам мирис свеже крви, а видео сам и мушкарце и жене. Били су то Срби из Ораховца, Гњилана и Суве Реке. Посипали су их неким прашковима и течности за сузбијање непријатних мириса. Опер смо ишли до Кукеша, где смо стигли око 12:30 сати.
После Кукеша сам скренуо на југ, а на завршетку вожње сам видео Енвера Цоколија из ШИК (албанске обавештајне службе). Он је до 1991. године радио у Приштини, као припадник МУП-а Србије. Цоколи је иначе био поверљив човек Башкима Газидеде, директор ШИК-а деведесетих година.
Наша пратња из 'голфа' је истоварила камион у маскама и рукавицама. Убацивали су лешеве у већ ископане јаме. Посао је трајао више од сат времена. То место је било пусто, подсећало ме на Авганистан. Вратили смо се у Призрен, а после и у Пећ да вратимо људима камион.
Мој сувозач кога нисам познавао је рекао да ће ме поново звати. Наредних пута у Албанији су нас дочекивали људи из ШИК-а међу којима је био и Самури Амре. Неке испоруке је обављао и мој брат.”
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM